Хришћански православни дом

Најбитније обележје једног
хришћанског и православног дома,
пре свега, јесте да је дом освећен.
Поред тога, хришћански дом треба да
има: икону, кандило, чирак и свећу,
слово, кадионицу, босиљак и тамјан,
Свето писмо и Молитвеник.

Освећење дома Када се једна кућа или
стан сагради, окречи, улепша, и када се
наместе ствари, и када у њему породица
започне живот, потребно је извршити
освећење дома. То освећење врши
надлежни свештеник. Освећење се врши
на следећи начин:

Позове се надлежни свештеник, у неким
крјевима се позива обавезно и кум. На
столу у најсвечанијој просторији где су
иконе, постави се сто покривен
столњаком, а на столу свећа, кадионица,
тамјан, чинија са водом за освећење,
босиљак, једна посуда са мало брашна,
једна чаша уља (зејтина), четири мале
свећице које се на освећењу пале и лепе
на зидове стана и један мали штапић, на
врху обавијен ватом, за помазивање
зидова освећеним уљем. Освећење се
врши обично пре подне, али може у свако
доба дана. Пошто је овај чин спојен са
свечаним ручком, треба га обављати у
мрсне дане, или ако се освећење обавља
у посту, обавезно спремати посну храну.

У молитвама на освећењу, свештеник се
моли за напредак дома, за здравље и
срећу укућана, нарочито деце, за слогу,
за љубав, разумевање међу укућанима и
за свако добро које хришћани моле од
Бога.

Икона Сваки хришћански дом треба да
има икону своје крсне славе. Икона се
поставља у најсвечанијој просторији,
трпезарији или дневној соби и то увек на
источном зиду. Поред иконе крсне славе,
пожељно је да у кући стоји икона Христа
Спаситеља и икона Мајке Божије, а може
и икона неког другог светитеља који се у
том дому посебно поштује икона Светог
Саве, икона преславе и слично. На зиду
на коме је икона не могу стајати неке
друге слике, гоблени, постери и сл.

Православна црква има своје правило у
иконографији. Највише је заступљен
византијски стил у сликању иконе, а
може бити и реализам, али само ако то
раде прави уметници и сликари.
Нажалост, иконе се код нас продају по
пијацама и вашарима, па је и ту завладао
невиђени кич и неукус, па ликови на
таквим иконама више личе на карикатуре
него на светитеље. Зато је препоручљиво
иконе куповати у црквама и црквеним
продавницама.

Када се икона купи, носи се свештенику
на освећење. Негде се практикује да
икона стоји у цркви неколико недеља Тек
освећена икона се поставља у
хришћански дом. Добро је да пред иконом
стоји мањи сточић на коме би стајале све
горе поменуте ствари и предмети. Испред
иконе се обављају сви хришћански обреди
и молитве у кући.


Кандило Кандило се постааља испред
иконе. Пали се уочи, и на дан свакога
празника и сваке недеље, а може горети
непрестано. Кандило обично пали и
одржава домаћица. У кандилу гори чисто
сунцокретово уље, на чију се површину
ставља специјални жижак за кандило.

Кандило и пламен на њему символизују
светлост науке Христове и светлост
живота светитеља пред којим се кандило
пали. Истовремено подсећа, све у кући да
и они треба да живе светлим и чистим
животом. Они који имају у кући кандило
знају какву непоновљиву духовну
атмосферу уочи празника и недеље
ствара дрхтави пламичак кандила.
Нарочито се то урезује у детињу душу, и
остаје као најдража успомена из
детињства до краја живота. Та атмосфера
је непресушна инспирација свим
уметничким и песничким душама и многа
велика дела су створена инспирисана том
дрхтавом и незаборавном светлошћу и
игром сенки домаћег кандила

Чирак и свећа Без свеће се не може
извршити ни један обред, ни молитва у
кући. Чирак и свећа стоје на почасном
месту у кући и пале се увек пред молитву.
Домаћин пали свећу на следећи начин:
Најпре се прекрсти, помене Бога и своју
крсну славу, целива свећу и пали је по
могућству шибицом. Свећа за славу се
гаси помоћу вина, а мања свећа дувањем,
или се влажним палцем и кажипрстом
стисне пламен и фитиљ који гори. Пламен
свеће има исту символику као и кандило.

Слово, анафорник, просфорник Је
дрвени печат који се утискује у славски
колач. Слово се, исто као икона, носи у
цркву на освећење. На печату су урезана
слова: ИС ХС НИ КА што значи Исус
Христос побеђује.

Босиљак Босиљак је ароматична биљка,
пријатног мириса, која се гаји у баштама и
цвећњацима. Босиљак се набере сложи у
букет (киту) увеже се у струку и осуши.
Такав се чува преко целе године и износи
се када свештеник свети водицу да њиме
кропи укућане. Босиљак и његов пријатни
мирис символизују благодат Духа Светога.

Кадионица, жар и тамјан Кадионица у
дому је обично ручна, направљена од
земље или метала, и има разних облика
који су у складу са хришћанским духом. У
кадионицу се ставља жар од дрвета (од
угља има непријатан мирис) и на жар се
ставља тамјан који шири пријатан и
благоухан мирис. Пошто у градовима често
нема жара, потребно је набавити
специјални брикет у колутићима који
замењује жар и врло је практичан.

Кадионица и жар у њој, символизују нашу
жарку љубав према вери и топлоту наше
хришћанске душе. Мирис тамјана
символизује благодат Светога Духа

Кадионица се употребљава приликом
сваке молитве. Домаћин кади, држећи у
десној руци кадионицу и њоме чини знак
крста Кади се прво старији па млађи.
Кадионица се такође држи на свечаном
месту у кући.

Свето писмо - Библија Не може се у
хришћанском свету замислити дом без
Светог писма. На хришћанском Западу у
свакој хотелској соби, крај узглавља, има
Свето писмо, које стоји госту на
располагању да може да, прочита један
одељак из ове свете књиге и да се тако
духовно окрепи. Нажалост, код нас Свето
писмо, није баш честа књига у домовима.
Зато треба настојати да сваки дом има ову
књигу. На томе, наравно, треба највише да
раде свештеници и црква.Нарочито због
наше деце, омладине и будућности овог
народа. Не може се разумети историја,
философија, уметност, књижевност,
музика, једном речју свеукупна
цивилизација, без Библије. Библија или
Свето писмо (то су називи за исту књигу),
има не само културни, већ, пре свега,
духовни, молитвени, религиозни и
васпитни карактер. Да би млад човек
лакше ушао у чудесни свет Библије, наша
црква је штампала књигу "Илустрована
Библија за младе", са којом се дух Светог
писма лако разумева и брзо схвата. Зато
је добро, да ову књигу има свака српска
кућа, првенствено због деце и омладине.
Иначе, Свето писмо је најсветија,
највреднија, најстарија и
најраспрострањенија књига у историји
света, штампана и данас се штампа у
милионским тиражима широм наше
планете.

Молитвеник Молитвеник је обично мања
џепна књижица, у којој су штампане
молитве за разне прилике, потребе, и
време у животу једног хришћанина
Пожељно би било да ту књижицу има
свака кућа Молитвеник стоји пред иконом.
Када се обавља кућна молитва, из
молитвеника се читају молитве. Чита их
домаћин, а може и неко од млађих укућана
са пријатним и умилним гласом. Док се
молитве читају остали стоје, пажљиво
слушају и моле се у себи. Важније молитве
као што су: Оче наш, Богородице Дјево,
Пресвјатаја Тројице, Символ вере, Царју
небесниј сваки хришћанин треба да научи
напамет, и да их изговара и изван свога
дома

Домаћа молитва Поред заједничких
богослужења у храму, у којима присуствују
сви мештани једног села или града, сваки
дом, свака породица, треба да има своју
домаћу молитву. Јер породица је домаћа
црква Добро би било, када би се те
домаће молитве одржавале свако вече пре
вечере, или, када породица полази на
спавање, и свако јутро. Али, ако не сваког
дана, обавезно је одржавати домаћу
молитву уочи недеље и празника

Како се обавља домаћа молитва?
Домаћин стане пред икону пред којом је
домаћица већ упалила кандило, иза њега
стану сви укућани. Он се прекрсти, упали
свећу, узме кадионицу са жаром, стави
мало тамјана, окади најпре иконе, затим
себе, своје укућане по старештву, и
кадионицу предаје неком млађем који кади
целу кућу. Онда домаћин или неко од
млађих чита молитве из молитвеника, или
одељке из Светог писма, или оне молитве
које зна напамет: Оче наш, Богородице
Дјево, Пресвјатаја Тројице итд. После
завршене молитве домаћин говори:
Наздравље молитва, а млађи говоре;
Амин, Боже дај.

Лична молитва Поред заједничке
молитве, сваки хришћанин има и своју
личну, интимну молитву. Пре свакога
посла, пре и после јела,увече кад се леже
и ујутро кад се устаје, у невољи и у добру,
увек се треба прекрстити и прочитати
одговарајућу молитву, и искрено, из
дубине душе, помолити се и
заблагодарити Богу.

Пост Заједно са молитвом пост спада у
најважнији садржај живота сваког
хришћанина. Пост је, као што је познато,
уздржавање од мрсне хране и прекомерног
јела и пића. Међутим неједење мрсне
хране није суштина поста. Најважнија
одлика поста је уздржавање од рђавих и
злих дела, затим чињење добрих дела и
вежбање у врлини, праштању, скромности,
смирењу, у обуздавању свих телесних
страсти које разарају духовни живот сваког
хришћанина. Значи, пост је не само
телесно уздржавање, него и духовно.
Црква је прописала четири поста годишње:
Ускршњи или Часни пост, Петровски,
Госпојински и Божићни. Ови постови се
зову вишедневни, а једнодневни је пост
сваке среде и петка, осим разрешених
седмица (које се штампају у календару) и
још: Крстовдан уочи Богојављења 18.
јануара; Усекованије 11. септембра и
Крстовдан 27. септембра. У ове дане се
не једе месо и маст, јела од млека и друго
што је, мање више познато. Једе се, дакле,
посна храна спремљена на уљу. Када неко
жели да се причести, обавезан је да,
седам дана уочи причешћа, пости "на
води", значи без уља. Све што се спрема
од биљних намирница, припрема се на
води (куван пасуљ, кромпир, шаргарепа,
грашак и сл.) и не запржава се. Велики
Петак се, такође, обавезно, пости на води.

Овде је важно нагласити да, уколико слава
падне уз пост, у среду или петак, или неки
други посни дан, - обавезно се спрема
посна слава. Исто тако, уколико се
обавља сахрана или даћа, спрема се
посна храна, без обзира да ли се у тој кући
пости цео пост.

Неки верници посте само прву и последњу
недељу поста, сматрајући да је то
довољно. То је исто као кад би зидали
мост преко реке, па озидали са једне и
друге стране обале, а средину оставили
несаграђену.


По књизи "Верски обичаји"  Протођакона
Љубомира Ранковића